1990. Bob Bimon (SAD)
Pre petnaest godina Bob Bimon je bio već pomalo zaboravljeni svetski rekorder u skoku udalj. Njegovih 8,90 metara iz Meksika sa Olimpijskih igraa 1968. godine nazvani su skokom za novi milenijum. Bimon je tog 23. oktobra 1968. imao samo 22 godine. Bio je to rezultat kakav se postiže jednom u životu, ili češće nikada, i Bimon je brzo završio sportsku karijeru i povukao se sa scene. Na sjajnog atletičara svi su već bili zaboravili, ali ne i „Beogradski maraton”. Kao da su u Humskoj naslućivali skoru novu revoluciju u skoku udalj. Bob Bimon je došao u Beograd kao prvi promoter „Beogradskog maratona”.
Teško da se u tom trenutku mogla naći bolja ličnost od njega. Bob Bimon je je to dokazao na Terazijama družeći se sa Beograđanima, sa najmlađim trkačima i pravim maratoncima šireći dobre vibracije, izazivajući osmehe bez obzira na jezičku barijeru. Boravak Boba Bimona u Beogradu bila je vest za mnoge svetske medije.
Godinu dana kasnije u Tokiju na Svetskom prvenstvu Majk Pauel je posle više od 23 godine prekinuo Bimonovu vladavinu nadmašivši ga za pet santimetara, a Bob Bimon se poneo kao veliki sportista. Među prvima poslao je čestitku novom rekorderu.
 

1991. Emil Zatopek (Češka)
„Češka lokomotiva” Emil Zatopek je jedna od najblistavijih legendi „kraljice sportova”, olimpijskih igara i maratonskih staza i, samim tim, bio je najbolji mogući propagator maratonskog trčanja.
Uz to, Emil Zatopek se takmičio i protiv mnogih jugoslovenskih dugoprugaša pedesetih i šezdesetih godina i sa njima, a posebno sa „srebrnim” olimpijskim maratoncem Franjom Mihalićem, ostao veliki prijatelj do poslednjeg dana života.
Emil Zatopek je trčao tako da su mnogi mislili da će mu glava otpasti sa ramena, izgledalo je da se muči, da će odustati svakog časa, a on je jednako bio na čelu ne popuštajući do poslednjeg metra. Najblistavije trenutke u bogatoj karijeri Zatopek je imao 1952. godine na Olimpijskim igrama u Helsinkiju kada je zabeležio nikad više ponovljen podvig. Trijumfovao je na sve tri dugoprugaške staze – na 5.000 i na 10.000 metara i u maratonu! Četiri godine ranije na Olimpijskim igrama u Londonu bio je prvi na 10.000 i drugi na 5.000 metara, tri puta bio je evropski šampion, a između 1949. i 1955. postavio je 18 svetskih rekorda.
Nažalost, Emil Zatopek zbog bolesti nije mogao da dođe u Beograd te 1991. godine, ali poslao je reči ohrabrenja beogradskim maratoncima i bio sa njima u mislima.
 

1992. Patrik Sjeberg (Švedska)
Patrik Sjeberg, jedan od najboljih skakača uvis svih vremena, biće zauvek upamćen po dugoj plavoj kosi i sjajnim skokovima. Tačno dva metra visoki Šveđanin bio je akter najvećih atletskih takmičenja u pretposlednjoj deceniji prošlog veka i prvom godinama poslednje. Uvek u vrhu, uvek spreman za vrhunska dostignuća.
Učestvovao je tri puta na olimpijskim igrama i osvojio dva „srebra“ i „bronzu“. Do „zlata“ nije stigao na olimpijskoj sceni, ali je zato u Rimu 1997. postao svetski šampion. Važio je za pravog specijalistu za takmičenja u dvoranama. Na svetskim prvenstvima kompletirao je zbirku medalja, a na evropskim čak četiri puta je bio najbolji. Statističari su izračunali da je na 23 velika takmičenja (evropska i svetska prvenstva i olimpijske igre) imao stopostotan učinak kada je u pitanju plasman u finala, 52 odsto kada su u pitanju medalje, a 26 odsto kada je u pitanju prvo mesto.
Patrik Sjeberg je bio i lovac na rekorde. Svetski rekord na otvorenom postavio je 1987. sa 2,42 m, u dvorani dva puta (2,38 i 2,42), po dva puta postavljao je evropske rekorde na otvorenom (2,38 i 2,42) i u dvorani (2,38 i
2,41), 12 puta švedske rekorde na otvorenom i 10 u dvorani, uz 19 juniorskih nacionalnih rekorda.
Sjeberg je četiri puta skočio iznad 2,40 m, 23 puta iznad 2,36, 50 puta iznad 2,33 i čak 117 puta iznad 2,30 m i po tome je, svakako, svetski rekorder, a šampionsko ponašanje pokazao je i na „Beogradskom Štark maratonu“ zajedno sa svojim domaćinom Dragutinom Topićem.
 

1993. Fred Libou (SAD)
Fred Libou, rođen kao Fišel Lebovic u Rumuniji 1932. godine, živeo je u Irskoj i Čehoslovačkoj, a onda se odselio u Njujork i gradu koji nikada ne spava poklonio svoje životno delo – „Njujorški maraton”.
Fred Libou je počeo da trči da bi popravio svoju kondiciju za teniske mečeve sa prijateljima. Ubrzo je zaboravio tenis i potpuno se posvetio trčanju, ostavši mu veran do kraja života. Kao maratonac amater pretrčao je 69 maratona u 30 zemalja na svim kontinentima, a polumaratonsku stazu „Beogradskog Štark maratona” pretrčao je 1993. godine, mada je samo neki mesec ranije imao tešku operaciju.
Dužnost promotora Fred Libou je prihvatio sa radošću, jer je u Beogradu imao dobre prijatelje i kao ličnu obavezu, jer se osećao obaveznim da u ime Svetskog udruženja maratona i uličnih trka (AIMS) i maratonskog pokreta uopšte pokaže da su sportske sankcije besmislene i neodržive.
Prijateljstvo „Beogradskog maratona” i Freda Libou, započeto je nekoliko godina ranije kada je tvorac modernog maratonskog pokreta ohrabrio organizatore beogradske trke da krenu u ostvarenje svoje vizije. Ali, Libou nije ostao samo na rečima podrške. Lično je došao u Beograd da trasira novu stazu za 3. „Beogradski maraton” i doprineo njegovom prijemu u AIMS.
Ipak, pravi dokaz prijateljstva bio je dolazak 1993. uprkos teškoj bolesti, a posle njegove smrti 9. oktobra 1994. godine „Beogradski maraton” je uz saglasnost porodice Freda Liboua i Njujorškog trkačkog kluba ustanovio Trofej „Fred Libou”, koji se dodeljuju pobednicima u muškoj i ženskoj konkurenciji.
 

1994. Karl Luis (SAD)
Frederika Karltona Luisa, poznatijeg kao Karla Luisa, Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) proglasila je za najuspešnijeg atletičara XX veka, a to znači najboljeg svih vremena.
Luis je sa devet zlatnih medalja u malom društvu najuspešenijih olimpijaca svih vremena, jedan od trojice atletičara koji su na jednim Igrama osvojili četiri zlatne medalje, jedan od dvojice atletičara koji je četiri puta uzastopno na Igrama osvajao zlatne medalje u istoj disciplini.
Karl Luis je bio i zvanično najbrži čovek planete, više puta član najbrže štafete na svetu, skakač udalj sa najdužom serijom pobeda i sa najvećim brojem skokova iznad 8,50 metara.
Karl Luis, poznat i kao „mister atletika”, dokazao je prihvatajući ulogu promotora „Beogradskog maratona” 1994. godine u jeku sankcija prema SRJ, da je i veliki sportsmen.
Pristao je na to bez obzira na to kakva će biti reakcija u njegovoj zemlji, pristao je na to iako je morao da pred kamerama izgovara na neobičnom jeziku „Dođite na Beogradski Štark maraton”. Nažalost, Luis nije uspeo da tada doputuje u Beograd, već je posredstvom televizije pozivao maratonce da dođu u Beograd, ali to ne znači da da jednom neće doći...
 

1995. Ibrahim Husein (Kenija)
Ibrahim Husein spada među najznačajnije svetske maratonce na razmeđu dve poslednje decenije prošlog veka. Na stazu dugu 42.195 metara prvi put stupio je kao već zreo atletičar sa 27 godina. Do tada njegovu najbolji rezultati bili su 3:42,9 na 1.500 m iz 1983; 4:00,2 na milju iz iste godine; 7:51,19 na 3.000 m iz 2984; 13:50,65 na 5.000 m iz 1984; 8:35,4 u stiplu iz 1984.
Preskočivši stazu od 10.000 metara, logičnu u stasavanju svih maratonaca, Husein je 1985. zabeležio prvi maratonski trijumf u Honoluluu (2:12,08), odbranio ga naredne godine (2:11,44), a 1987. pobedio je na „Njujorškom maratonu” sa 2:11,01. Naredne, 1988. godine „otkrio” najstariji maraton na svetu i tri puta trijumfovao u Bostonu – 1988. sa 2:08,43, 1991. sa 2:11,06 i 1992. sa 2:08,14.
Nažalost, ni Husein, nije uspeo da na vreme stigne u Beograd (tih godina nije bilo jednostavno doputovati u Jugoslaviju), ali poslao je organizatorima i takmičarima najlepše želje i mlađeg brata Mbaraka, koji je osvojio treće mesto.
 

1996. Lase Viren (Finska)
Lase Viren u 23. godini prvi put upisao se u atletske i olimpijske besmrtnike. Na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine zabeležio je dvostruki trijumf. Pobedio je u trkama na 5.000 i 10.000 metara, što su pre njega uspeli samo njegov zemljak Kolemainen, Čeh Zatopek i „sovjet” Kuc. Uz to, Viren je na dužoj stazi postavio i svetski rekord iako se posle 4.500 metara našao na tartanu. Mirni i povučeni Finac se podigao sa tla, nastavio trku, dostigao begunce i trijumfovao sa novim svetskim rekordom, drugim od tri koje je postavio te sezone.
Ali, to nije kraj priče o Lase Virenu, kojeg je po okončanju karijere bio glas da može da pobedi samo na olimpijskim igrama. U Montrealu 1976. godine Viren je odbranio zlatne medalje u trkama na 5.000 i 10.000 metara, a to do danas nije uspeo ni jedan drugi atletičar. Pa ipak, Viren nije time bio zadovoljan. Startovao je i u olimpijskom maratonu, iako je to bio njegov maratonski debi. Nije, nažalost, osvojio medalju, ali stigao je na cilj peti pretrčavši u samo jednoj medalji na Igrama, što u kvalifikacijama, što u finalnim trkama tačno 72 kilometra i 195 metara.
Lase Viren, čija je bronzana figura 1994. postavljena ispred Olimpijskog stadiona u Helsinkiju pored spomenika Pavu Nurmiju, doputovao je u Beograd i kao gradonačelnik svog rodnog mesta Mirskile.
 

1997. Sergej Bubka (Ukrajina)
Sergej Bubka spada u najuži krug najboljih atletičara svih vremena. Prvi je preskočio granicu od šest metara (ukupno 44 puta u karijeri). I danas je aktuelni svetski rekorder u skoku motkom na otvorenom sa 6,14 m (Sestrijere, 31. jula 1994) i vlasnik najboljeg rezultata u dvorani sa 6,15 (Donjeck, 21. februara 1993).
Sedamnaest puta na otvorenom i osamnaest puta u dvorani popravljao je najbolje svetske rezultate što je apsolutni svetski rekord, a apsolutni je rekorder i po broju titula prvaka sveta. Na prvih šest šampionata sveta, od Helsinkija 1983. do Atine 1997, bio je najbolji, a na sedmom u Sevilji 1999. nije učestvovao zbog povrede. Olimpijski šampion bio je 1988. u Seulu i 1996. u Atlanti. Svetski prvak u dvorani bio je 1983, 1987, 1991. i 1995. a prvak Evrope 1986. u Štutgartu. Nepobediv na velikim takmičenjima bio je od 1983. do 1990.
 

1998. Đelindo Bordin (Italija)
Đelindo Bordin je prvi maraton istrčao 7. oktobra 1984. godine u Milanu i pobedio sa 2:13,20. Godišnje, trčao je jednu ili dve trke, a izuzetak je načinio samo 1990. kada je startovao tri puta i sva tri puta pobedio – u Bostonu, u Splitu na Evropskom prvenstvu i u Veneciji.
Jedini je maratonac koji je uspeo da odbrani titulu prvaka Evrope. Prvu pobedu zabeležio je u Štutgartu 1986. sa 2:10,53, a odbranio ju je na stazi pod Marjanom 1990. sa 2:14,02.
Na Svetskom prvenstvu u Rimu 1987. sa 2:12,40 osvojio je treće mesto iza Daglasa Vakihurija (Kenija) i Ahmeda Salaha (Džibuti), a na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. revanširao im se punom merom. Bio je prvi sa 2:10,31, Vakihuri drugi, Salah treći, a u toj trci iza njega bila su još neka od najvećih maratonskih imena svih vremena: Japanac Nakajama, Autralijanci Monegeti i De Kastela, Tanzanijac Ikanga...
Bordinov lični rekord od 2:08,19 kojim je pobedio u Bostonu 1990. je u vreme njegovog dolaska u Beograd bio 30. rezultat svih vremena, a prosečni rezultat – 2:09,46 sa pet najbržih trka (Boston, 1990: 2:08,19; Boston, 1988: 2:09,27; Njujork, 1989: 2:09,40; Seul, 1988: 2:10,31; Štutgart, 1986; 2:10,53) donosio mu je 19. mesto na večitoj rang-listi.
 

1999. Maratonci bez granica
Zbog ratnog stanja i svakodnevnog bombardovanja Beograda odustalo se od organizacije cele priredbe, ali podrška prijatelja iz celog sveta dovela je do organizacije manifestacione trke pod sloganom „Zaustavite rat – trčite svetom”, a njeni junaci i pravi promoteri maratonskog trčanja bili su 39 trkača iz Rusije, Nemačke, Makedonije, Bugarske, SAD, Republike Srpske i Jugoslavije koji su uprkos pretnjama iz vazduha pretrčali 42.195 metara u istom tempu (3:17,00).
Njihova imena sačuvana su od zaborava. To su: Boris Prokopjev, Oleg Kozlov, Valerij Uhov, Mihael Turzinski, Hajnc Lorber, Ivica Dimiskovski, Pero Todorovski, Petko Karpačov, Dimitar Kičov, Toma Tomov, Bojan Bojčev, Zejn Branson, Borislav Dević, Dragoslav Prpa, Ramiz Taipi, Željko Milović, Predrag Marinović, Zoran Janković, Zdravko Mišović, Željko Petrović, Goran Ješić, Nenad Milekić, Drago Musić, Veselin Petrušić, Dušan Vujić, Drago Boroja, Danilo Spasojević, Veljko Živković, Miodrag Petrić, Slobodan Sudarov, Slobodan Mirosavljev, Zoran Marković, Jožef Čuport, Milisav Janković, Đuro Čapko, Petar Đurov, Milutin Babić, Mihajlo Drča i Milovan Ugarčina.
– Došao sam u Beograd u znak solidarnosti sa mojim prijateljima maratoncima koje do danas nisam poznavao. Ovde sam da zajedno sa njima pošaljem u svet poruku mira, – rekao je u ime svih tada 33-godišnji nemački maratonac Hajnc Lorber.
 

2000. Anders Olson (Švedska)
Gost Beograda tog puta nije bio neko od sportskih asova, već jedan uspešni član maratonskog pokreta, direktor „Stokholmskog maratona” Anders Olson.
– Nemamo budžet kao Bostonski ili Njujorški maraton, niti možemo da privučemo maratonske zvezde koje oni mogu. Međutim, maraton ne postaje najveći zbog imena takmičara, već zbog njihovog broja. Zato i „Stokholmski maraton” spada u red velikih maratona. Vlasti Stokholma u prvim godinama našeg maratona nisu bile svesrdno uz nas. Sada, pošto su shvatile njegov značaj, intenzivnije se uključuju u njegovu organizaciju. Maraton je sjajan marketinški potez, pre svega u turističkom smislu. Na poslednji „Stokholmski maraton” je došlo oko 5.000 stranih gostiju. To je bio najposlovniji dan u čitavoj Švedskoj, – objašnjavao je Beograđanima svoj pogled na maratonsku filozofiju Anders Olson.
Da je „Stokholmski maraton” zaista veliki maraton potvrđuju i podaci sa prošlogodišnje trke (2004), kada je ciljem prošlo 9.660 muškaraca i 2.732 žene.
 

2002. Vera Nikolić (SCG)
Vera Nikolić je bila prva dama promoter „Beogradskog maratona”, ujedno i prva domaća atletska zvezda kojoj je pripala ta čast.
Vera Nikolić je počela da se bavi atletikom u 13. godini u Ćupriji pod nadzorom Aleksandra Petrovića i veoma brzo njen talenat je došao do izražaja. Imala je 16 godina 1964, kada je postala prvakinja Jugoslavije u krosu za starije juniorke i juniorska prvakinja Balkana u krosu. Tog leta postigla je prvi državni juniorski rekord – 57,3 na 400 metara, a zatim i u svojoj disciplini – 2:14,4 na 800 m .
U Budimpešti 1966. mada još juniorka postala je šampionka Evrope na 800 m sa 2:02,8 što je bio novi državni rekord i najbolji rezultat sezone u svetu, a ovu titulu potvrdila je i dve nedelje kasnije trijumfom na Juniorskom prvenstvu Evrope.
Najveći uspeh njene karijere ostvarila je na „Kristal Palasu” u Londonu 20. jula 1968. kada je prvi put trčala na plastičnoj stazi i pobedila kompletnu svetsku elitu postavivši svetski rekord sa 2:00,5. Imala je samo 19 godina.
Na evropskim prvenstvima osvojila je, zatim, bronzanu medalju 1969. godine, a 1971. ponovo je šampionka Evrope, tada sa 2:00,0, što je bio drugi rezultat svih vremena u svetu.
Na olimpijskoj sceni najbolji plasman joj je peto mesto u Minhenu 1972. sa ličnim rekordom 1:59,6. Osam godina bila je nepobediva na domaćem tlu, a takmičarsku karijeru zamenila je trenerskom.
 

2004. Olivera Jevtić (SCG)
Promoterka 17. „Beogradskog maratona” Olivera Jevtić nagovestila je sjajnu maratonsku karijeru još kao pionirka 1993. kada je zajedno sa svojim trenerom Slavkom Kuzmanovićem pretrčala beogradsku polumaratonsku stazu i osvojila treće mesto u ženskoj konkurenciji.
Na njoj je trijumfovala 1997, 1998, 2000. i 2002. godine, tačnije svaki put kad bi učestvovala, a zatim se okrenula maratonskom trčanju i velikim maratonima. Do sada je pretrčala sedam maratona i postala naša najbolja maratonka svih vremena. Trijumfovala je u Roterdamu, osvojila treće mesto u Bostonu, šesto na Olimpijskim igrama u Atini, osmo na Svetskom prvenstvu u Parizu, bila je sjajna i u Njujorku, a nema sumnje da su njene najbolje trke tek pred njom.
Da je to tako potvrđuju i njeni uspesi sa atletske staze u konkurenciji juniorki i mlađih seniorki. Ima srebrnu i bronzanu medalju sa juniorskog prvenstva Evrope, srebrnu sa svetskog juniorskog prvenstva, dve zlatne medalje sa evropskih prvenstava za takmičare do 23 godine, komplet mediteranskih medalja, kao i četiri uzastopne „bronze ” sa evropskih seniorskih šampionata u krosu.
 

2005. Marlen Oti (Slovenija)
U Marlen Oti zaljubio se Beograd, a ni ona nije ostala ravnodušna: „Atmosfera, kako na stazi tako i na svim drugim mestima, bila je sjajna. Videćemo se opet. Obećavam”.
Oti je najuspešnija atletičarka svih vremena na Olimpijskim igrama po broju medalja - 8 (-, 3, 5). Sa Australijankom Strikland i Poljakinjom Ševinskom deli prvo mesto po broju olimpijskih medalja u individualnim disciplinama (6), a najuspešnija je po broju poena osvojenih na osnovu plasmana u finala (13 finala, 69 bodova).
Jedina je atletičarka koja je učestvovala na sedam Olimpijskih igara. U Sidneju 2000. postala je prva olimpijka koja je osvojila medalju 20 godina posle osvajanja prvog olimpijskog trofeja i najstarija atletičarka koja je osvojila olimpijsku medalju (40 godina i 143 dana).
Marlen Oti je i najuspešnija učesnica svetskih prvenstava sa 14 medalja (3, 4, 7) na otvorenom i šest medalja (3, 2, 1) u dvorani, dok je na Igrama Komonvelta osvojila pet (3, 1, 1).